Kada se gleda gotovo dvorište, vidi se samo gornji sloj, ploče i njihova šara. Zbog toga se kvalitet po pravilu ocenjuje po tome kako ploče izgledaju i koliko su debele. Ono što se ne vidi je da popločana površina zapravo funkcioniše kao sistem od nekoliko slojeva, gde svaki ima svoj zadatak. Na dnu je zbijena posteljica, samo tlo pripremljeno da nosi. Iznad je nosivi sloj od tucanika, koji preuzima opterećenje i raspoređuje ga. Iznad njega je tanak sloj za poravnanje. Na vrhu su ploče, a između njih fuge popunjene sitnim materijalom. Sve to zajedno radi kao celina, pa opterećenje koje dođe od automobila ili od gomile ljudi ne trpi jedna ploča nego se preko fuga i nosivog sloja raspoređuje na širu površinu. Kada bilo koji sloj popusti, površina se pomera, a ploče to samo pokažu, iako one nisu uzrok.
Scenario koji se ponavlja izgleda ovako. Domaćin popločava prilaz garaži, posao se radi u jesen, brzo i povoljno. Skine se malo zemlje, naspe se tanak sloj peska, poravna se i ploče se polože. Rezultat je savršeno ravna i lepa površina. Posle prve zime pojave se blaga udubljenja tačno tamo gde staju točkovi, a na jednom mestu se ploča izdigla iznad susednih. Do sledeće jeseni tu se skuplja voda kad god pada kiša, ivice se razmiču i kroz fuge počne da izbija trava. Vlasnik zaključi da su ploče bile lošeg kvaliteta. U stvarnosti su ploče najverovatnije bile sasvim u redu, ali su položene na nedovoljno pripremljenu podlogu, bez pravog nosivog sloja i bez zbijanja. Zbog toga se pri planiranju uvek prvo priča o slojevima i o materijalu koji ide ispod, pa se i izbor betonskih elemenata za popločavanje pravi tek kada se zna kakvo će opterećenje površina trpeti.
Najveća greška u praksi je da se ploče polažu direktno na zemlju ili na deblji sloj peska. Pesak nije nosivi materijal, on se pomera pod opterećenjem i ispira vodom, pa se površina neizbežno sleže. Ono što nosi je sloj drobljenog kamenog materijala, tucanika, koji ima uglaste zrnaste čestice različitih veličina. Te čestice se pri zbijanju međusobno zaključaju i naprave čvrstu, ali i dalje vodopropusnu masu. Debljina tog sloja se ne bira po osećaju nego prema opterećenju i vrsti tla. Za pešačku stazu je potrebno znatno manje nego za prilaz na koji staje automobil, a za površinu po kojoj prolaze teža vozila još više. Kod slabijeg i glinovitog tla debljina se povećava. Sloj se pri tome ne nasipa odjednom nego u više navrata, uz zbijanje svakog sloja posebno, jer se debeo nasip nikada ne zbija ravnomerno do dna.
Zbijanje je postupak kojim se iz nasutog materijala izbacuje vazduh i čestice se guraju jedna uz drugu, čime materijal dobija nosivost. Bez toga nasip izgleda isto, ali se pod opterećenjem sleže i to neravnomerno. Praktična posledica je ono što se vidi kao udubljenje tačno tamo gde se najviše prolazi. Nekoliko stvari je važno. Prvo, zbija se i sama posteljica, tlo, pre nego što se bilo šta naspe. Drugo, zbija se u slojevima, jer mašina ima ograničenu dubinu dejstva. Treće, materijal mora biti blago vlažan, jer se potpuno suv ne zbija dobro, a previše mokar se pretvara u kašu. Četvrto, zbijanje se radi i posle polaganja ploča, kroz površinu, čime se ploče slegnu u sloj za poravnanje i fuge se popune do kraja. Ovo je faza koja ne košta mnogo, a razlikuje površinu koja stoji decenijama od one koja se popravlja treće godine.
Kod popločanih površina gotovo svaki ozbiljan problem ima veze sa vodom. Prvi mehanizam je smrzavanje, jer voda zadržana u slojevima pri smrzavanju širi materijal i podiže površinu, a pri otapanju se sve sleže, ali ne na isto mesto. Drugi je ispiranje, voda koja teče kroz slojeve odnosi sitne čestice i pravi šupljine ispod ploča, pa se površina naglo uleže. Treći je bubrenje gline ispod nasipa. Zbog toga se kod popločavanja jednako pažnje posvećuje odvodnjavanju kao i nosivosti. To znači nekoliko konkretnih stvari. Površina mora imati pad, blagi nagib ka mestu gde voda otiče, i to nikada ka objektu nego od njega. Ivice moraju biti izvedene tako da se voda ne zadržava. Kod većih površina i kod mesta gde se skuplja voda predviđaju se linijski odvodi i kanalice, jer je jeftinije odvesti vodu nego kasnije popravljati ono što je odnela.
Popločana površina se drži zahvaljujući tome što su ploče bočno stisnute. Kada se opterećenje spusti na jednu ploču, ona ga preko fuge prenosi na susedne, i tako dalje. Ako na kraju niza nema ničega da zadrži taj pritisak, ploče se postepeno razmiču ka spolja, fuge se šire, sitni materijal ispada i cela površina se raspušta počev od ivice. Zbog toga se ivice obavezno rešavaju, i to ivičnjacima koji se postavljaju u betonsku posteljicu i tako drže ceo sistem na okupu. Ivičnjak ima i drugu ulogu, jer definiše liniju, sprečava urastanje trave sa strane i odvaja površine različite namene. Kod prilaza i saobraćajnih površina njegova uloga je još izraženija, jer se tu javljaju najveće bočne sile pri kretanju vozila. Praktično pravilo je jednostavno, svaka popločana površina mora imati zatvorenu ivicu, bez izuzetka.
Mnogi kupci pri prvom pogledu na svežu površinu pitaju zašto ploče nisu postavljene jedna uz drugu, bez razmaka. Razlog je što fuga ima nekoliko važnih funkcija. Prva je prenos opterećenja, jer se sila sa jedne ploče preko materijala u fugi prenosi na susedne, i upravo zbog toga se površina ponaša kao celina. Druga je prihvatanje pomeranja, jer se materijal pri promeni temperature širi i skuplja, a bez razmaka bi ploče pritiskale jedna drugu i okrzavale se po ivicama. Treća je propuštanje vode kod površina gde se to želi. Fuge se popunjavaju sitnim materijalom, i to je posao koji se radi temeljno, uz zbijanje i po potrebi ponavljanje, jer se materijal na početku sleže. Nepopunjene fuge su jedan od najčešćih uzroka kasnijih problema, jer se u prazan prostor uvlače voda i seme.
Korov u fugama je najčešća zamerka koju vlasnici imaju, i vredi razumeti odakle dolazi. Semenke se ne dižu odozdo kroz slojeve, one padaju odozgo, sa vetrom, sa obuće i sa okolnog rastinja. Kada se u fugi nakupi sitna zemlja i prašina, dobija se savršena mala saksija, podloga, vlaga i svetlo. Zbog toga trava raste i tamo gde je ispod savršeno urađen nasip. Ono što realno pomaže je nekoliko stvari. Prvo, fuge popunjene do vrha odgovarajućim materijalom, jer u punoj fugi nema mesta za taloženje zemlje. Drugo, redovno metenje, jer se time uklanja upravo ona sitna zemlja koja pravi podlogu. Treće, izbegavanje da se na površinu nanose zemlja i kompost pri radu u dvorištu. Četvrto, pranje pod pritiskom se koristi umereno, jer prejak mlaz izbacuje materijal iz fuga, pa se posle mora dopunjavati.
Izbor elementa nije samo stvar izgleda. Prvi kriterijum je debljina, i ona se bira prema opterećenju. Tanji elementi su namenjeni pešačkim stazama, terasama i površinama bez vozila. Deblji su predviđeni za prilaze i za mesta na koja staje automobil, a najdeblji za površine sa težim saobraćajem. Drugi kriterijum je format i oblik, jer manji elementi bolje podnose neravnomerno sleganje i lakše prate zakrivljene linije, dok veliki formati deluju mirnije ali traže bolju podlogu. Treći je površinska obrada, da li je element gladak, prane strukture ili sa izraženom teksturom, što utiče na klizavost i na izgled. Četvrti je namena, jer za saobraćajne površine, dvorišta i vrtne staze ne važe isti zahtevi. Kada se namena definiše unapred, izbor se sam sužava, a greška u kojoj se tanka ploča postavi na prilaz jednostavno se ne dogodi.
Kod betonskih elemenata postoji nekoliko pojava koje ljudi ponekad protumače kao grešku, a reč je o prirodnom ponašanju materijala. Prva je razlika u nijansi između serija, jer beton nije boja nego mešavina prirodnih sirovina, pa se nijansa blago razlikuje. Zbog toga se pri polaganju elementi mešaju sa više paleta istovremeno, kako bi razlika bila ravnomerno raspoređena i neprimetna, umesto da se jedna paleta položi u jednom delu. Druga pojava je iscvetavanje, beličasti sloj koji se povremeno javi na površini novih elemenata i koji nastaje kada se so iz betona izvuče na površinu. To nije kvar i vremenom nestaje pod uticajem kiše i upotrebe. Treća je da se sveži elementi vremenom blago potamne i dobiju prirodniju nijansu. Kada se ovo zna unapred, izbegava se nepotrebna zabrinutost u prvim nedeljama.
