Kada neko kaže da mu se dopada određeni kamen, on najčešće misli na jednu konkretnu fotografiju koju je negde video. Problem je što ta fotografija ne prikazuje samo vrstu kamena nego zbir nekoliko odluka, od kojih je vrsta samo prva. Isti materijal, iz istog nalazišta, može izgledati potpuno drugačije u zavisnosti od toga kako je obrađena površina, u kom je formatu isečen, kako je složen na zidu, kakva je fuga i kakvo svetlo pada na njega. Kada se sve to promeni, isti kamen deluje čas mirno i suzdržano, čas dramatično i grubo. Zbog toga se dešava da neko naruči tačno onu vrstu koju je video na slici, a rezultat mu ne izgleda ni približno isto, iako je materijal identičan. Iz toga sledi praktičan zaključak. Pri izboru se ne bira samo ime kamena, nego ceo skup odluka koji tek zajedno daje ono što se vidi na kraju.
Primer koji se često vidi. Investitor pokaže fotografiju fasade obložene kamenom, sa mirnom, gotovo ujednačenom površinom, i traži tačno takav izgled. Naruči se ista vrsta, sve se uredno ugradi, i rezultat je znatno nemirniji nego što je očekivao. Kada se stvar analizira, otkrije se da su na fotografiji korišćeni elementi manjeg formata i ujednačenije visine, složeni u pravilne redove, sa vrlo uskom fugom i sa svetlom koje pada odozgo, dok su kod njega upotrebljeni krupniji i nepravilniji komadi, sa širom fugom i sa bočnim svetlom koje naglašava svaku senku. Materijal je isti, doživljaj potpuno drugačiji. Zbog toga se pri izboru uvek gleda i sam element, a ne samo naziv, pa se kroz pregled vrsta i formata prirodnog kamena najlakše vidi razlika koju fotografija ne prenosi.
Način na koji je površina obrađena odlučuje o tome kako kamen prima i vraća svetlo, i zato je to najuticajnija odluka posle izbora vrste. Polirana površina je glatka i sjajna, boje su najdublje i najizraženije, žile i struktura se vide najbolje, a prostor deluje svečanije. Njena mana je što pokazuje otiske, mrlje od vode i sitne ogrebotine, a na spoljnim površinama može biti klizava. Brušena i satinirana obrada je mirnija, boje su blaže, a tragovi se znatno slabije primećuju. Štokovana i peskarena površina je hrapava, prijatna pod nogama i sigurnija po vlažnom vremenu. Rustična i lomljena obrada zadržava prirodnu neravninu, pa se svetlo lomi i stvara sopstvenu senku. Kod istog kamena razlika između polirane i rustične obrade je toliko velika da ih laik često doživi kao dva različita materijala.
Drugi veliki faktor je veličina i oblik elemenata. Sitni format daje ujednačenu, mirnu površinu koja se sa udaljenosti stapa u teksturu, i zbog toga je zahvalan u malim prostorima i na zidovima koje gledate izbliza. Krupni format deluje smirenije po broju spojeva ali izraženije po samoj šari, jer se na velikom komadu vidi ceo crtež kamena. Pravilni redovi daju mirnu i disciplinovanu sliku. Nepravilno slaganje, mešanje različitih visina i dužina, daje živ i prirodan izgled ali traži iskusnu ruku, jer se lako dobije haos umesto ritma. Postoji i format koji je danas vrlo tražen, uske pločice koje se slažu u tanke horizontalne slojeve i daju izražen linijski karakter. Kod svakog od tih rešenja isti kamen priča drugačiju priču, pa se izbor formata pravi prema tome kakav se utisak želi, a ne po ceni po kvadratu.
Fuga je najpotcenjeniji element i istovremeno jedan od najuticajnijih. Prvo, njena širina. Uska fuga povezuje elemente u jednu celinu, pa površina deluje mirnije i modernije. Široka fuga izdvaja svaki komad i daje rustičan, tradicionalan izgled. Drugo, njena boja. Fuga u tonu kamena čini da se spojevi izgube, dok fuga u kontrastnoj boji naglašava svaki element i stvara izraženu mrežu. Treće, dubina, jer se fuga može puniti do same ivice ili blago uvučeno, čime se dobija dodatna senka i naglašava reljef. Postoje i rešenja gde se kamen slaže bez vidljive fuge, jedan uz drugi, i to daje najmirniju moguću sliku. Kod svake od ovih varijanti isti materijal izgleda drugačije, i to je razlog zbog kog se odluka o fugi donosi pre ugradnje, a ne u toku posla.
Kamen ima teksturu, a tekstura postoji samo u odnosu na svetlo. Zbog toga isti zid izgleda drugačije ujutru i uveče, a naročito pri veštačkom osvetljenju. Bočno svetlo, svetlo koje pada gotovo paralelno sa površinom, naglašava svaku neravninu i pretvara reljefni kamen u izrazito dramatičan element. To se koristi namerno, rasveta se postavlja tik uz zid da bi se dobio taj efekat. Čeono svetlo radi suprotno, poništava senke i čini površinu mirnijom. Spoljno svetlo se menja tokom dana, pa fasada okrenuta ka jugu ima ravnomernije osvetljenje, dok ona okrenuta ka istoku ili zapadu prolazi kroz jaka bočna svetla u određenim satima. Praktična posledica je važna. Uzorak se ne gleda samo u salonu nego se donese na samo mesto ugradnje i pogleda u različito doba dana.
Skoro svako ko je birao kamen primetio je da se on zatamni kada se pokvasi i da tada boje postanu izraženije. Objašnjenje je jednostavno. Kamen ima pore i sitne neravnine koje rasipaju svetlo, pa suva površina deluje svetlije i mutnije. Kada voda popuni te pore, svetlo prolazi ravnomernije i boje se produbljuju. To je razlog zbog kog spoljne površine posle kiše izgledaju znatno intenzivnije, a takođe i zbog kog isti kamen na terasi izgleda drugačije u sunčan i u kišni dan. Iz toga proizlaze dve praktične stvari. Prva je da se pri odabiru vredi videti uzorak i mokar i suv, jer ćete ga u životu gledati u oba stanja. Druga je da postoje premazi koji trajno pojačavaju taj efekat, daju vlažan izgled, i to je odluka koja se donosi svesno, jer menja karakter površine.
Prirodni kamen nije industrijski proizvod, i to je istovremeno njegova najveća prednost i najčešći izvor nesporazuma. Postoje razlike u nijansi između komada iz istog nalazišta, jer su nastali u različitim slojevima. Postoje razlike u gustini žila i šare. Kod nekih vrsta postoje sitne pukotine i šupljine koje su prirodni deo strukture, a ne oštećenje. Sve to je razlog zbog kog se pri ugradnji radi jedan korak koji se često preskoči, a to je da se elementi pomešaju iz više paleta i prethodno rasporede na tlu pre nego što se počne sa lepljenjem. Time se razlike ravnomerno rasporede po celoj površini i deluju kao prirodan ritam, umesto da se skupe u jednom uglu i izgledaju kao greška. Ko taj korak preskoči, dobija zid na kome se jasno vidi gde je počela nova paleta.
Ovo je pravilo koje mnogo pomaže pri odlučivanju. Površine koje se gledaju izbliza i dodiruju, zidovi u enterijeru, stepenice, rubovi i lavaboi, traže finiju obradu, ujednačeniji materijal i preciznije spojeve, jer se svaki detalj vidi. Površine koje se gledaju iz daljine, fasade, ograde i veliki dvorišni zidovi, mogu podneti grublju obradu i izraženije razlike, jer se sa nekoliko metara sve stapa u teksturu. Iz istog razloga se dešava da uzorak koji u ruci deluje previše grubo na fasadi izgleda savršeno, i obrnuto, da uzorak koji u ruci izgleda savršeno na velikoj površini deluje bezlično. Zbog toga se pri odlučivanju uvek pita sa koje udaljenosti će se površina gledati, i po mogućstvu se vidi već izvedena površina, jer to rešava sve nedoumice odjednom.
Ono što razlikuje dobro izveden rad od osrednjeg najčešće nisu ravne površine nego mesta gde se nešto završava ili sreće. Prvi su uglovi, spoljašnji ugao zida ili stuba, gde se vidi da li je upotrebljen ugaoni element ili su komadi jednostavno sastavljeni pod uglom, pa se vidi debljina materijala. Drugi su završeci, gornja ivica zida ili obloge, koja mora imati rešenje umesto da se materijal jednostavno prekine. Treći su prelazi ka drugim materijalima, ka fasadi, stolariji, limu i podu. Četvrti su otvori, mesta oko prozora i vrata. Peti su stepenice, gde se pored izgleda gleda i sigurnost, pa se koriste elementi predviđeni baš za tu namenu, kao što je kamen za stepenice sa odgovarajućom obradom gazišta. Kada su ti detalji rešeni, ceo rad izgleda ozbiljno.
Kamen retko stoji sam, pa je važno kako se uklapa sa onim što ga okružuje. Nekoliko pravila daje dobre rezultate. Prvo, jedan dominantan materijal, ako je kamen glavni, ostalo se drži mirno, jer dva izražena materijala jedan pored drugog se bore. Drugo, izvlačenje boje, nijansa stolarije, ograde ili fasade se bira iz tona samog kamena, čime se dobija celina bez potrebe da se sve slaže identično. Treće, toplo i hladno, jer kamen ima svoj podton, pa se drvo, metal i fasadna boja biraju tako da idu u istom pravcu. Četvrto, tekstura naspram glatkog, jer reljefni kamen najbolje izgleda uz mirne, glatke površine. Peto, količina, jer kamen na svakoj površini gubi efekat, dok jedan naglašen zid ili jedan element daje karakter celom prostoru.
Postupak koji stvarno pomaže traje nekoliko dana umesto nekoliko minuta. Prvo, definiše se namena i uslovi, unutra ili napolju, koliko opterećenja, da li ima vlage i mraza, jer to sužava izbor pre svega ostalog. Drugo, bira se obrada površine prema tome koliko tragova želite da vidite i koliko je bitna sigurnost od klizanja. Treće, bira se format i način slaganja prema veličini površine i udaljenosti sa koje se gleda. Četvrto, odlučuje se o fugi, i to o širini i boji. Peto, uzorak se donese na samo mesto, gleda se u različito doba dana, mokar i suv, i to pored materijala koji ostaju. Šesto, po mogućstvu se pogleda već izvedena površina, jer jedan pogled uživo zameni deset fotografija, a to se najlakše rešava kroz galeriju izvedenih radova i razgovor o konkretnom projektu.
Kada se sve sabere, dobija se jednostavan zaključak. Rezultat koji vidite na kraju ne zavisi samo od toga koju ste vrstu kamena izabrali, nego od šest odluka koje se donose pre ugradnje, vrsta, obrada, format, način slaganja, fuga i svetlo. Kada se te odluke donesu svesno, dobija se tačno ono što ste zamislili. Kada se donesu usput, dobija se nešto što je možda i lepo, ali nije ono zbog čega se sve krenulo. Dobra vest je što nijedna od tih odluka ne poskupljuje posao značajno, jer je reč o izboru a ne o dodatku. Zbog toga se najviše dobija razgovorom pre početka, uz uzorke u ruci i uz jasnu sliku o tome gde materijal ide i kako će se gledati, pa se konkretan predlog i količine najlakše dogovore kroz zahtev za ponudu sa opisom projekta.
