Kada voda prestane da otiče, deluje kao da se nešto zaglavilo u tom trenutku. U ogromnom broju slučajeva to nije tako. Cev se sužavala mesecima ili godinama, a ono što se desilo tog dana je samo poslednja kap, sitnica koja više nije mogla da prođe kroz otvor koji je odavno postao dvostruko uži. Proces je uvek isti. Na unutrašnjem zidu cevi se postepeno taloži sloj koji čine masnoća, sapun, kamenac, kosa i sitne čestice, i taj sloj raste iznutra ka centru. Što je otvor uži, to voda ide sporije, a što voda ide sporije, to se više taloži, pa proces sam sebe ubrzava. Zbog toga se dešava da odvod nedeljama otiče usporeno, pa se to prihvati kao normalno, i onda jednog dana stane potpuno. Praktična posledica je važna. Ako reagujete dok voda samo usporeno otiče, rešenje je jednostavno. Kada stane, obično više nije.
Situacija koja najviše nervira vlasnike izgleda ovako. Sudopera prestane da otiče, neko dođe, probije zapušenje i voda krene. Svi su zadovoljni. Posle mesec ili dva ista priča, pa opet, i tako u krug. Vlasnik zaključi da je posao loše urađen. U stvarnosti se najčešće desilo nešto drugo. Probijanjem je napravljen samo kanal kroz naslagu, otvor kroz koji voda može da prođe, dok je debeli sloj na zidovima cevi ostao netaknut. Takav otvor se vrlo brzo ponovo zatvori, jer se na njegovim ivicama hvata sve što naiđe. Razlika između privremenog i trajnog rešenja je u tome da li se cev samo probije ili se očisti po celom preseku. Zbog toga se kod zapušenja koje se ponavlja ne radi ista stvar po treći put, nego se pristupa temeljno, kroz mašinsko odgušenje odvoda i kanalizacije, a po potrebi i uz proveru stanja same cevi.
U kuhinjskom odvodu je glavni krivac gotovo uvek isti, masnoća. Ona iz tiganja i sa tanjira odlazi u odvod u tečnom stanju, jer je topla, a zatim se u cevi ohladi i stvrdne na zidovima. Na tu masnu podlogu se lepi sve ostalo, ostaci hrane, talog od deterdženta i sitne čestice. Vremenom se stvara tvrda naslaga koju obična voda više ne može da odnese. Postoji i zabluda koja stvar pogoršava, uverenje da vrela voda rešava problem. Vrela voda samo pomeri masnoću dalje niz cev, gde se ohladi i istaloži na mestu koje je znatno teže dostupno. Rešenje je jednostavno i besplatno. Masnoća iz tiganja se ne izliva u sudoperu nego se obriše papirom i baci u smeće. Ostaci hrane se skupljaju u situ na odvodu. Kod ugostiteljskih objekata se to rešava posebnim uređajima, jer su količine nesrazmerno veće.
U kupatilu je mehanizam drugačiji. Tu se u odvod svakodnevno odnosi kosa, koja se u cevi zaplete i formira mrežu, a na tu mrežu se zatim hvata talog od sapuna i šampona, koji u kombinaciji sa mineralima iz vode pravi lepljivu masu. Rezultat je čep koji je izuzetno otporan i koji se često nalazi vrlo blizu, u sifonu ili u prvom delu cevi. Zbog toga se veliki broj problema u kupatilu rešava jednostavno, čišćenjem sifona, ali to mnogi ne rade jer misle da je problem dublje. Praktične mere su jednostavne i vrlo efikasne. Rešetka ili sitno sito na odvodu tuša i kade zaustavlja najveći deo kose pre nego što uđe u sistem. Povremeno ispiranje toplom vodom pomaže kod sapunskog taloga. Kod tvrde vode se sve to dešava brže, jer se uz talog javlja i kamenac.
Ovde je lista kratka ali važna, jer je reč o najskupljim zapušenjima. Prve su vlažne maramice, i to bez obzira šta piše na pakovanju, jer se one ne raspadaju u vodi nego zadržavaju oblik, upliću se međusobno i prave čvrst čep koji ume da zaustavi celu vertikalu u zgradi. Druge su higijenski ulošci, tamponi i vata, koji bubre i višestruko povećavaju zapreminu. Treći su štapići za uši i konac, koji sami po sebi ne zatvaraju cev ali se zakače za neravninu i postanu osnova na koju se hvata sve ostalo. Četvrti su papirni ubrusi, koji su znatno čvršći od toaletnog papira. Peti su ostaci hrane i ulje. Šesti su mačji pesak i sitni otpad koji se stvrdne. Kod zgrada je poseban problem što jedan stan svojim navikama zapuši zajedničku vertikalu, pa posledice trpe i oni koji nemaju veze sa uzrokom.
Hemijska sredstva za odgušenje deluju kao najlakše rešenje, ali imaju svoja ograničenja i svoje rizike. Prvo, ona rade na organskoj materiji, na masnoći i kosi, i mogu pomoći kod lakših slučajeva, ali ne rešavaju čep od maramica, kamenca ili predmeta. Drugo, kada je cev potpuno zapušena, sredstvo ostane da stoji u vodi iznad čepa i ne dopire do njega, pa se u odvodu zadrži agresivna tečnost. Treće, kod starijih instalacija ta sredstva mogu oštetiti zaptivke i same cevi, naročito kod pocinkovanih i starih spojeva. Četvrto, ponavljanje doze pogoršava sve navedeno. Peto, mešanje različitih sredstava je opasno i za instalaciju i za onoga ko ih koristi. Zbog toga važi jednostavno pravilo. Kod usporenog oticanja se prvo probaju mehaničke mere, čišćenje sifona i sita, a kod pravog zapušenja se ne sipa hemija nego se rešava mehanički.
Postoji jasna razlika između problema unutar stana i problema u zajedničkoj instalaciji, i vredi je prepoznati. Ako jedan odvod ne otiče a svi ostali rade normalno, problem je gotovo sigurno lokalan, u sifonu ili u kratkoj cevi do vertikale. Ako više odvoda istovremeno radi loše, ako se voda iz jednog odvoda pojavljuje u drugom, ako se pri puštanju vode čuje gruvanje ili ako se voda podiže u kadi kada se pusti mašina, problem je najverovatnije u vertikali ili u spoljnoj kanalizaciji. To je važno jer se u tom slučaju ne rešava iz jednog stana i najčešće je stvar zajedničke instalacije, pa u to ulazi i dogovor sa upravnikom. Kod spoljne kanalizacije i većih začepljenja koristi se drugačija oprema, mašine koje rade pod pritiskom, jer se tu radi o dužim i širim cevima.
Kod zapušenja koje se ponavlja bez jasnog razloga nema smisla raditi istu stvar u krug. Tada se radi pregled iznutra, kamerom koja se uvodi kroz cev i pokazuje stvarno stanje. Ono što se tako otkrije obično objasni sve. Prva je debela naslaga po celom obimu, koja znači da cev treba temeljno čišćenje a ne probijanje. Druga je pukotina ili ulegnuće, na kome se materijal zadržava. Třeća je pogrešan pad, deo cevi koji je vodoravan ili blago uzbrdo, gde se voda zadržava i taloži. Četvrta je korenje, koje kod spoljne kanalizacije prodire kroz spojeve i pravi mrežu koja hvata sve. Peta je strani predmet. Kada se tačno vidi šta je uzrok, rešenje je ciljano, pa se kroz snimanje cevi kamerom najbrže završava priča koja bi se inače ponavljala godinama.
Ponekad odvod radi savršeno a javlja se neprijatan miris, i tu su uzroci sasvim drugi. Prvi i najčešći je isušen sifon, voda koja stoji u sifonu i pravi zatvarač je isparila, što se dešava kod odvoda koji se retko koriste, na primer u podrumu, u drugom kupatilu ili u stanu koji je bio prazan. Rešenje je jednostavno, sipati vodu. Drugi je nepravilno postavljena ventilacija kanalizacije, jer sistem mora imati izlaz za vazduh, a kada ga nema, pri oticanju se stvara podpritisak koji izvuče vodu iz sifona i onda kroz njega ulazi miris. Treći je naslaga u samom sifonu, koja truli i pravi zadah bez obzira što voda prolazi. Četvrti je oštećena zaptivka ili loše postavljena veza ve ce šolje. Peti je problem u samoj vertikali. Ako sipanje vode ne reši stvar, uzrok je tehnički i traži pregled.
Najveći deo problema se izbegava sitnicama koje ne koštaju ništa. Prvo, sito na svakom odvodu, u sudoperi, u kadi i u tuš kabini. Drugo, brisanje masnoće papirom umesto izlivanja u sudoperu. Treće, periodično ispiranje odvoda većom količinom tople vode, jer se time odnosi ono što se tek počelo taložiti. Četvrto, čišćenje sifona dva puta godišnje, što je posao od petnaest minuta i rešava veliki deo kupatilskih problema. Peto, ništa osim toaletnog papira u ve ce šolju. Šesto, kod tvrde vode obratiti pažnju na kamenac, jer on ubrzava sve navedeno. Sedmo, reagovati kada oticanje počne da usporava, a ne kada stane. Osmo, u zgradama razgovarati o navikama, jer se zajednička vertikala zapušava zajednički.
Postoji nekoliko situacija u kojima nema smisla eksperimentisati. Prva je kada voda počne da se vraća kroz odvod u prostoriju, jer je to znak da je zapušenje niže i da će se problem samo pogoršavati. Druga je kada više odvoda istovremeno radi loše. Třeća je kada se voda iz mašine pojavi u kadi ili sudoperi. Četvrta je kada se javlja gruvanje i klokotanje u cevima, jer to ukazuje na problem sa protokom vazduha. Peta je kada je već sipano hemijsko sredstvo a nije pomoglo, jer se tada u sistemu nalazi agresivna tečnost i to se mora reći majstoru. Šesta je kada se isto zapušenje javlja treći put. Sedma je svaka situacija u kojoj postoji rizik od izlivanja ka susedima. U tim slučajevima je najbrže rešenje direktan poziv, jer se radi o problemu koji ne čeka, a takve situacije pokrivaju hitne intervencije u svako doba.
Kada se sve sabere, kod odvoda važi pravilo koje se ponavlja u celoj oblasti instalacija. Problem koji se reši dok je usporeno oticanje košta najmanje i traje najkraće. Isti problem rešen kada voda stane košta više. Isti problem rešen kada se voda izlije po stanu ili kod komšija košta višestruko, jer se tada plaćaju i sanacija poda, i sušenje, i eventualna šteta na tuđoj imovini. Nijedna od preventivnih mera nije komplikovana, sito, brisanje masnoće, čišćenje sifona i pravilo o tome šta ide u odvod. Sve to zajedno je nekoliko minuta mesečno. Kada se ipak desi, važno je razlikovati privremeno probijanje od pravog čišćenja, jer se u prvom slučaju problem samo odlaže, a šta sve ulazi u redovno održavanje instalacija vidi se kroz održavanje kanalizacionih instalacija.
