Prirodni kamen je jedan od retkih materijala koji stoji na objektima vekovima, i zato postoji uverenje da je jednom ugrađen i zauvek rešen. To je tačno u najvećem broju slučajeva, ali ne bezuslovno. Kamen nije potpuno neprobojan, on ima pore i mikropukotine kroz koje ulazi voda, a sve što se kasnije dešava vezano je upravo za tu vodu. Ako ona ulazi i izlazi normalno, ne dešava se ništa. Ako negde ostaje zarobljena, počinje niz procesa koji se na kraju vide kao pucanje, ljuštenje, bele naslage i zeleni sloj. Ključno je razumeti da uzrok gotovo nikada nije sam kamen nego uslovi u koje je postavljen. Isti materijal na dva objekta može izgledati sjajno posle deset godina i loše posle tri, a razlika je u tome kuda voda ide, koliko dugo se zadržava i šta se nalazi ispod kamena.
Primer koji se često sreće. Kod iste kuće je isti kamen ugrađen i na terasi i na spoljnim stepenicama. Terasa posle nekoliko godina izgleda praktično kao nova, dok se na stepenicama javljaju ispucale ivice, sitno krunjenje i tamne mrlje. Vlasnik zaključi da je za stepenice trebalo uzeti drugi materijal. Kada se stvar pogleda, ispostavi se nešto drugo. Terasa ima pad i odvod, pa voda otiče za nekoliko minuta. Stepenice nemaju nikakav nagib, pa se na svakom gazištu stvara tanak sloj vode koji stoji satima, a zimi se smrzava i topi po nekoliko puta dnevno. Uz to, bočno je zemlja naslonjena na konstrukciju, pa vlaga dolazi i odozdo. Zbog toga se pri planiranju bira materijal prema uslovima, ali se pre svega rešava voda, a upravo za takva mesta postoji kamen namenjen stepenicama i spoljnim gazištima, koji ima drugačiju debljinu i obradu od zidne obloge.
Ovo je proces koji objašnjava najveći broj oštećenja u našim uslovima. Voda koja uđe u pore kamena pri smrzavanju povećava zapreminu, i pošto nema kuda, ona pritiska iznutra i širi pore. Kada se otopi, prostor ostaje malo veći, pa sledeći put uđe još više vode. Taj ciklus se u toku jedne zime ponovi desetine puta, a rezultat se posle nekoliko sezona vidi kao površinsko krunjenje, ljuspanje i pucanje ivica. Iz toga proizlaze dva pravila. Prvo, u eksterijeru se biraju vrste kamena koje imaju manju upijljivost, jer manje upijene vode znači manji pritisak. Drugo, i još važnije, pravi se sve da kamen ne stoji u vodi, jer i najotporniji materijal strada kada je stalno zasićen. Zbog toga je kod spoljnih površina odvodnjavanje jednako važno kao i sam izbor materijala.
Kada se govori o vlazi, misli se na kišu, a ona je najčešće najmanji problem, jer se sliva i otiče. Ozbiljnije su tri druge putanje. Prva je kapilarna vlaga, voda koja se iz tla podiže naviše kroz podlogu i kroz sam kamen, i to je razlog zbog kog donji red obloge na fasadi i sokla najčešće prvi stradaju. Druga je voda koja ulazi bočno, kroz nezaptivene spojeve, oko prozora, ispod okapnice i sa terena koji je naslonjen na zid. Treća je voda zarobljena iza obloge, koja tamo dospe i onda nema kuda da ispari, pa neprekidno drži materijal vlažnim. Zbog toga se u kvalitetnoj ugradnji uvek rešavaju tri stvari, prekid kapilarne vlage pri dnu, odvođenje vode sa gornjih ivica i mogućnost da ono što uđe izađe, jer zaptivanje sa svih strana najčešće pogorša stvar umesto da je popravi.
Beličasti trag koji se javlja na kamenu i u fugama zbunjuje ljude jer se pojavi i posle čišćenja. Reč je o solima koje voda iznosi iz podloge, iz maltera, lepka i betona ispod, a ne iz samog kamena. Voda prolazi kroz te slojeve, rastvara mineralne soli i donosi ih na površinu, gde ispari i ostavi belu naslagu. Zbog toga je pojava najizraženija u prvim mesecima posle ugradnje, dok podloga otpušta vlagu, i tokom vlažnih perioda. Ono što je važno znati je da se problem ne rešava trljanjem, jer sve dok voda prolazi kroz slojeve, naslaga će se vraćati. Rešenje je u tome da se ukloni izvor vlage, da se sredi odvodnjavanje i spreči kapilarno podizanje. Kod uporne pojave se koriste odgovarajuća sredstva za uklanjanje, ali tek pošto je uzrok rešen, jer se u suprotnom ceo posao ponavlja svake godine.
Mahovina, alge i tamne naslage se javljaju na tačno određenim mestima, i to nije slučajno. Njima trebaju tri stvari, vlaga, hlad i podloga. Zbog toga se prvo pojave na severnim stranama objekata, ispod krošnji, uz zemlju, na mestima koja sunce ne dohvata i tamo gde voda kaplje sa oluka. Sam sloj ne razara kamen brzo, ali radi dve loše stvari. Prva je što zadržava vlagu uz materijal, pa produžava vreme izlaganja i ubrzava smrzavanje. Druga je što površina postaje klizava, a to je ozbiljno pitanje na stazama i stepenicama. Rešenja su uglavnom jednostavna, povremeno pranje, održavanje razmaka od zemlje i od zelenila, orezivanje grana koje prave stalan hlad, ispravljanje oluka koji izliva vodu na pogrešno mesto i obezbeđivanje da površina ima pad kako bi se sušila.
Postoji grupa mrlja koje se pojave bez ikakvog vidljivog razloga, a nastale su zbog nečega što se nalazi ispod. Prva je vlažna mrlja koja se pojavi na jednom mestu i menja se sa vremenskim prilikama, što gotovo uvek znači da tu voda ulazi ili se zadržava. Druga je rđasta mrlja, koja nastaje kada u podlozi postoji metal, armatura, žica ili ekser, koji korodira i pušta trag kroz porozan materijal. Treća je posledica upotrebe neodgovarajućeg lepka ili maltera, jer neki materijali mogu ostaviti trajno pobojenje kod svetlih i poroznijih vrsta kamena. Četvrta se javlja kod ugradnje na nedovoljno suvu podlogu, pa vlaga izlazi kroz kamen mesecima. Zajedničko svima je da se ne rešavaju sa gornje strane. Zbog toga se kod svetlijih i poroznijih vrsta pažljivo bira sve što ide ispod, jednako kao i sam kamen.
Zaštitna sredstva se često doživljavaju kao lak koji sve rešava, a rade nešto drugo. Impregnacija je sredstvo koje prodire u pore i smanjuje upijanje vode i masnoće, pri čemu površina ostaje paropropusna, kamen i dalje može da diše i da ispusti vlagu koja je u njemu. To je ono što se traži u eksterijeru. Ono što se izbegava su zatvarajući premazi koji stvaraju film preko površine, jer oni zadrže vlagu unutra, pa se pri smrzavanju sloj podigne i oljušti, a šteta bude veća nego da ničega nije bilo. Postoje i sredstva koja pojačavaju boju i daju vlažan izgled, i to je stvar ukusa, ali se ta odluka donosi svesno jer menja karakter površine. Impregnacija nije trajna, ona se obnavlja periodično, a najjednostavniji test je da se na površinu kapne voda, pa ako se odmah upije i potamni, vreme je za obnovu.
Najveći broj trajnih oštećenja na kamenu ne dolazi od vremena nego od pogrešnih sredstava. Kod svih vrsta kamena koje sadrže karbonate, a tu spadaju mermer i travertin, kiseline nagrizaju površinu, pa ostaju mat mrlje koje se ne skidaju nijednim sredstvom nego traže ponovnu obradu. To znači da su sirće, limun, sredstva za kamenac i mnoga sredstva za sanitarije zabranjena. Sa druge strane, jake baze i sredstva za odmašćivanje mogu izbledeti fugu i oštetiti impregnaciju. Abrazivni praškovi i žičane četke matiraju poliranu površinu. Pranje pod visokim pritiskom se koristi umereno, jer prejak mlaz izbacuje materijal iz fuga i hrapavi meke vrste. Ono što se koristi je blago sredstvo neutralnog karaktera i mekana četka, a za tvrdokorne slučajeve postoje namenska sredstva koja se biraju prema vrsti kamena.
Zimsko održavanje je period kada se najviše štete napravi za najkraće vreme. So za odmrzavanje je najagresivnija stvar koja se može naći na kamenu, jer u kombinaciji sa vlagom i smrzavanjem ubrzava površinsko krunjenje, a kod nekih vrsta ostavlja i trajne tragove. Umesto nje se koristi sitan agregat ili pesak, koji rešava klizavost bez hemijskog dejstva. Druga greška je čišćenje snega metalnim lopatama i oštrim alatom, čime se okrzavaju ivice i grebe površina, pa je bolja lopata sa plastičnom ivicom. Treća je gomilanje snega uz zid ili uz sam objekat, jer se topljenjem stvara stalno vlažna zona tačno na najosetljivijem mestu. Četvrta je izlivanje tople vode radi otapanja leda, jer nagla promena temperature ne prija materijalu. Kada se ove četiri stvari izbegnu, zima praktično prestaje da bude problem.
Kamen se, kao i svaki materijal, širi i skuplja sa promenom temperature, a u eksterijeru je ta razlika velika, jer se ista površina zimi hladi ispod nule a leti zagreva znatno iznad temperature vazduha. Ako nigde nema mesta gde se to kretanje prima, javljaju se naprezanja, pa se elementi odvajaju od podloge, izdižu ili pucaju. Zbog toga se kod većih površina predviđaju dilatacione fuge, prekidi ispunjeni elastičnim materijalom, i to na mestima gde ih struka predviđa, a naročito na spojevima sa drugim elementima i tamo gde postoji dilatacija u samoj konstrukciji. Uz to se koriste lepkovi predviđeni za spoljnu upotrebu, koji zadržavaju određenu elastičnost. Ovo je detalj koji se na gotovoj površini uopšte ne primeti, ali je razlog zbog kog jedna terasa stoji mirno petnaest godina a druga se izdiže posle treće zime.
Ako se sve svede na praksu, dobija se lista koja je kraća nego što izgleda. Obezbedite da površina ima pad i da voda ima kuda da ode. Rešite kapilarnu vlagu pri dnu i ne dozvolite da zemlja bude naslonjena na oblogu. Proverite oluke i izlive, jer jedan pogrešno usmeren oluk uništi zid za par godina. Održavajte razmak od zelenila i ne gomilajte zemlju i lišće uz kamen. Perite površinu povremeno i blagim sredstvima, bez kiselina i abraziva. Zimi koristite agregat umesto soli i plastičnu lopatu umesto metalne. Obnavljajte impregnaciju kada test vodom pokaže da je vreme. Sanirajte sitna oštećenja i pukotine u fugama odmah, jer je fuga najčešće ulaz za vodu. Ništa od toga ne traži ozbiljno ulaganje, a razlika se meri decenijama.
Kada se sve sabere, dolazi se do zaključka koji je isti kod svih materijala koji stoje napolju. Kamen koji je izabran prema uslovima na mestu ugradnje, postavljen na pripremljenu podlogu, sa rešenim odvodnjavanjem i predviđenim pomeranjem, praktično ne traži ništa osim povremenog pranja. Kamen koji je izabran samo po izgledu i postavljen bez tih priprema trošiće se bez obzira koliko je kvalitetan i koliko je koštao. Zbog toga se najviše dobija razgovorom pre kupovine, kada se kaže gde materijal ide, koliko je izložen, kakva je podloga, ima li vlage i kako se održava taj deo objekta. Tada se bira vrsta, debljina i obrada koje odgovaraju stvarnoj situaciji, a ne prosečnoj, pa se konkretno rešenje i količine najlakše dogovore kroz zahtev za ponudu sa opisom uslova na terenu, uz odgovore na uobičajene nedoumice koje se nalaze u čestim pitanjima o prirodnom kamenu.
