Kod velikog broja domaćinstava septička jama se doživljava kao obična podzemna posuda koja se puni dok ne dođe cisterna. To je delimično tačno kod potpuno zaptivenih rešenja, ali kod pravih septičkih sistema stvar je drugačija. Unutra se odvija proces koji ima svoje faze i koji, kada radi kako treba, znatno smanjuje količinu materijala koji se mora odvoziti. Grubo, dešavaju se tri stvari. Najteže čestice padaju na dno i tamo se talože kao mulj. Masnoće i lakše materije isplivavaju na površinu i formiraju gornji sloj. Između njih ostaje relativno bistriji sloj tečnosti. Ako je sistem pravilno postavljen, mikroorganizmi u tom prostoru razgrađuju deo organske materije, čime se smanjuje količina taloga. Kada nešto od toga ne funkcioniše, sve prestaje da se razdvaja i jama se ponaša kao obična posuda, puni se onoliko brzo koliko se u nju sipa.
Situacija koja zbunjuje vlasnike izgleda ovako. Domaćinstvo godinama prazni jamu dva ili tri puta godišnje i sve funkcioniše. Onda se, bez ikakve promene u broju ukućana, ritam odjednom skrati na svakih mesec dana. Prva pomisao je da je jama mala i da treba veća. Kada se stvar pogleda, uzrok je gotovo uvek jedan od tri. Prvi je da je u sistem uvedena kišnica, oluk ili slivnik iz dvorišta je nekim radovima spojen sa istom cevi, pa svaka kiša puni jamu. Drugi je procurela cev ili podzemna voda koja ulazi kroz oštećenje. Treći je da se u domaćinstvu promenio način korišćenja, uvedena je mašina za veš koja radi svaki dan ili je neko dodao još jedno kupatilo. U svim tim slučajevima problem nije zapremina nego ono što u jamu ulazi, pa se pre kupovine većeg rešenja proverava dotok, a tek onda se bira odgovarajuća septička jama prema stvarnom opterećenju.
Ovo je pojedinačno najčešći uzrok prebrzog punjenja i najlakše se proverava. Kiša koja padne na krov kuće daje ogromnu količinu vode za vrlo kratko vreme, znatno veću od svega što domaćinstvo potroši u toku dana. Ako je bilo koji oluk, slivnik ili dvorišna rešetka spojen na istu cev koja vodi ka jami, jedan jak pljusak može je napuniti gotovo sam. Pored toga što skraćuje period između pražnjenja, to radi i drugu lošu stvar, ispira sloj u kome se odvija razgradnja i nosi ga dalje, pa sistem prestaje da funkcioniše kako treba. Provera je jednostavna. Prati se da li se nivo u jami primetno menja posle kiše, iako se ništa nije trošilo. Kada se to potvrdi, rešenje je razdvajanje sistema, da atmosferska voda ide svojim putem, a za nju postoje rešenja za prihvat i sakupljanje kišnice koja tu vodu čine korisnom umesto skupom.
Druga velika grupa problema dolazi od onoga što završi u sistemu a ne bi smelo. Prve su vlažne maramice, koje se ne razgrađuju u vodi bez obzira šta piše na pakovanju, pa se skupljaju, upliću i prave zapušenja i naslage. Druge su higijenski ulošci, štapići i vata. Treće su masnoće iz kuhinje, koje se u hladnoj vodi stvrdnu, obloe zidove cevi i stvore gornji sloj koji stalno raste. Četvrte su hemikalije, jaka sredstva za čišćenje, izbeljivači i sredstva za odgušenje, koja ubijaju mikroorganizme koji rade posao razgradnje, pa jama praktično prestane da radi i pretvori se u običnu posudu. Peto su ostaci hrane u većim količinama i mlevena hrana iz uređaja za usitnjavanje. Kada se ove stvari drže van sistema, razlika u ritmu pražnjenja je vrlo primetna, a kod ugostiteljskih objekata se masnoća rešava posebno, kroz separatore masti i ulja.
U svakodnevnom govoru se sve zove septičkom jamom, a razlika je bitna. Vodonepropusna sabirna jama je posuda koja ništa ne ispušta, sve se u njoj skuplja i sve se odvozi. Njena prednost je što je bezbedna za okolinu i najsigurnija tamo gde je podzemna voda visoka ili gde je zabranjeno bilo kakvo ispuštanje. Njena mana je što se puni najbrže, jer se odvozi svaka kap. Septički sistem radi tako što se materija razdvaja i delimično razgrađuje, pa se odvozi znatno manje. Prečistač ide korak dalje, jer aktivnim procesom prečišćava vodu do nivoa koji dozvoljava dalje ispuštanje ili korišćenje, pa se pražnjenje svodi na povremeno uklanjanje mulja. Izbor između njih ne zavisi od želje nego od lokalnih uslova i propisa, od tla, od blizine bunara i vodotoka i od broja korisnika.
Kod dimenzionisanja se najčešće greši u oba pravca. Premala zapremina znači često pražnjenje i sistem koji nema vremena da radi, jer materija ne stigne da se slegne pre nego što je novi dotok pogura dalje. Prevelika zapremina kod malog domaćinstva takođe nije idealna, jer sadržaj predugo stoji. Ono što se realno gleda su broj ukućana, prosečna dnevna potrošnja vode po osobi, prisustvo mašine za veš i za sudove, broj kupatila i da li se domaćinstvo koristi stalno ili sezonski. Kod vikendica i sezonskih objekata važi posebna logika, jer sistem stoji neaktivan mesecima. Kod ugostiteljskih i poslovnih objekata se računa prema broju zaposlenih i gostiju. Zbog toga se pri traženju rešenja uvek kaže koliko ljudi koristi objekat i kakav je ritam korišćenja, jer se iz toga izvodi sve ostalo.
Položaj se ne bira po tome gde ima najviše mesta nego po nekoliko uslova. Prvi je udaljenost od bunara i izvora vode, i to je najvažnije pravilo, jer je zagađenje pijaće vode najozbiljnija moguća posledica. Drugi je udaljenost od objekta i temelja, kao i od granice parcele. Treći je pad cevi od objekta ka jami, jer se sve odvija gravitaciono, pa premali pad znači taloženje u cevi, a prevelik znači da tečnost pobegne a čvrsti deo ostane. Četvrti je pristup za cisternu, mesto do kog vozilo može da priđe pri pražnjenju, jer se dešava da jama bude ukopana iza kuće gde vozilo kasnije ne može da dođe. Peti je nivo podzemne vode, koji odlučuje o načinu ugradnje. Šesti je da se preko jame ne planira prilaz vozilima ako to nije predviđeno.
Kod podzemnih posuda najveći broj kasnijih problema nastaje pri ugradnji. Prvo, dno iskopa mora biti ravno i bez kamenja, uz sloj peska koji ravnomerno prihvata oslonac. Drugo, zatrpavanje se radi propisanim materijalom, u slojevima i uz zbijanje sa svih strana, jer neravnomeran pritisak izobličava posudu. Treće, zatrpava se uz istovremeno punjenje vodom, kako bi unutrašnji pritisak držao oblik. Četvrto, kod visokog nivoa podzemne vode obavezno se rešava sidrenje, jer prazna posuda u vodi ima ozbiljan potisak i može da ispliva. Peto, odušak je obavezan, jer bez izlaza za gasove sistem ne radi kako treba, a javljaju se i mirisi. Šesto, revizioni otvor mora biti dostupan i na visini koja odgovara konačnom nivou terena, a ne zatrpan pri završnom uređenju dvorišta.
Miris nije neizbežan i skoro uvek ima konkretan uzrok. Prvi je nedostatak ventilacije, sistem nema odušak ili je on zapušen, pa gasovi traže izlaz kroz najbliži otvor, a to je najčešće sifon u kupatilu. Drugi je isušen sifon, voda u sifonu je isparila, što se dešava kod odvoda koji se retko koriste, i tada se problem rešava jednostavno, sipanjem vode. Treći je nezaptiven poklopac ili oštećena zaptivka. Četvrti je prepunjena jama, kod koje nivo dođe do ulaznih cevi. Peti je vertikalna ventilacija objekta koja nije izvedena ili je prekratka, pa se gasovi vraćaju. Šesti je nagomilan sloj masnoće. Praktično pravilo je jednostavno. Kada se miris pojavi iznenada, prvo se proverava nivo u jami i stanje oduška, jer je to u ogromnom broju slučajeva ceo problem.
Sistem koji je dobro postavljen traži vrlo malo, ali to malo mora biti redovno. Prvo, praćenje nivoa, povremena provera kroz revizioni otvor, čime se izbegava neprijatno iznenađenje. Drugo, pražnjenje na vreme, a ne kada sistem prestane da prima, jer se time izbegava vraćanje sadržaja u objekat. Treće, zadržavanje dela mulja pri pražnjenju kod septičkih sistema, jer se time zadržava i deo mikroorganizama koji rade posao, pa se proces brže pokrene. Četvrto, provera oduška i poklopca. Peto, izbegavanje jakih hemikalija u svakodnevnoj upotrebi. Šesto, kod ugostiteljskih objekata redovno pražnjenje separatora, jer masnoća inače dođe do jame. Sedmo, kod sezonskih objekata pravilno pokretanje na početku sezone, jer sistemu treba vremena da ponovo proradi posle dugog mirovanja.
Postoji nekoliko znakova koji govore da problem nije u održavanju nego u samom sistemu. Prvi je naglo skraćen period između pražnjenja bez promene u domaćinstvu, jer to najčešće znači ulaz strane vode. Drugi je voda koja se zadržava u dvorištu ili vlažna mrlja iznad jame, što ukazuje na propuštanje. Treći je stalan miris koji se ne rešava proverom oduška i sifona. Četvrti je usporeno oticanje u celom objektu, koje se vraća posle svakog pražnjenja. Peti je promena u broju korisnika, dogradnja, novo kupatilo ili više ukućana. Šesti su promenjeni uslovi na parceli, novi bunar, novi objekat ili izmenjen teren. U tim slučajevima se ne rešava simptom nego se ponovo procenjuje ceo sistem, a moguća rešenja se vide kroz pregled sistema za tretman otpadnih voda.
Pošto se najbolji predlog dobija samo kada je slika potpuna, korisno je znati šta se javlja. Prvo, broj korisnika i da li je objekat stalno ili sezonski u upotrebi. Drugo, broj kupatila i prisustvo mašina koje troše vodu. Treće, vrsta objekta, kuća, vikendica, ugostiteljski ili poslovni prostor, jer se kod ugostiteljstva javljaju masnoće. Četvrto, uslovi na parceli, vrsta tla, nivo podzemne vode, blizina bunara i vodotoka. Peto, pristup mehanizaciji za ugradnju i kasnije za cisternu. Šesto, šta se planira sa prečišćenom vodom ako je reč o prečistaču. Sedmo, da li se u sistem uliva atmosferska voda i da li se to može razdvojiti. Kada se sve to kaže odjednom, dobija se predlog koji odgovara stvarnoj situaciji, a to se najlakše pokreće kroz zahtev za ponudu sa podacima o objektu i terenu.
Kada se sve sabere, kod ovih sistema važi isto pravilo kao i kod svih ukopanih instalacija. Sam proizvod je izdržljiv i traje decenijama, a gotovo svi problemi dolaze iz odluka donetih pre ugradnje i iz navika u svakodnevnoj upotrebi. Nerazdvojena kišnica, pogrešno odabrana zapremina, jama ukopana tamo gde cisterna ne može da priđe, izostavljen odušak, poklopac zatrpan pri uređenju dvorišta, jaka hemija koja ubija proces, masnoća koja se sliva iz kuhinje. Nijedna od tih stavki nije skupa da se reši na početku, a svaka od njih ume da se pretvori u ponovni iskop, u trošak koji višestruko premašuje početnu uštedu. Zbog toga se najviše dobija time što se pre kupovine opiše stvarna situacija na terenu, a ne prosečna, jer se tada dobija sistem koji radi bez razmišljanja narednih dvadeset godina.
