Kada se ruši ili adaptira, sve što se skine i izvadi dobija isto ime, šut, i sve završi u istoj gomili. To je razumljivo, jer je najbrže, ali nije tačno. Ono što nastaje pri rušenju je zapravo mešavina vrlo različitih materijala, od kojih neki nemaju nikakvu vrednost, a neki imaju sasvim konkretnu. Cigla, beton, malter i keramika spadaju u inertni materijal koji se pod određenim uslovima može drobiti i ponovo koristiti. Metal ima svoju vrednost i svoj tok. Drvo, ako nije tretirano, takođe. Ambalaža, karton i folija imaju svoj sistem. Kabasti nameštaj u velikom broju slučajeva nije za bacanje nego za dalju upotrebu. Kada se sve to izmeša u jednom kontejneru, ono postaje jedna jedina kategorija, a njena dalja sudbina je unapred određena. Zbog toga se razdvajanje ne radi zbog forme, nego zato što se time menja i količina onoga što se stvarno odvozi i način na koji se sve to zbrinjava.
Primer koji se često vidi. Porodica prazni stan pred renoviranje i sve što nije potrebno baca u isti kontejner. Ide stari šporet, ide ormar koji je sasvim upotrebljiv, ide gomila kartona od nove opreme, idu radijatori i stare vodovodne cevi, a preko svega toga se sipa šut od skinutih pločica. Za nekoliko sati kontejner je pun, iako je stvarna količina građevinskog otpada bila znatno manja. Sve ostalo je zauzelo prostor, a deo tog materijala je mogao otići svojim putem, i to najčešće bez ikakvog troška. Rezultat je da je potreban još jedan kontejner, ceo posao traje duže i košta više. Kada se to isplanira unapred i kada se materijal razdvaja dok nastaje, umesto da se prvo izmeša pa se posle prekopava, odvoz šuta i otpada se svede na stvarno potrebnu količinu, a ne na sve što se zateklo u stanu.
Najveći deo mase kod svake adaptacije čine cigla, beton, malter, keramika i kamen. Oni su teški, zauzimaju prostor i po pravilu predstavljaju osnovu svakog odvoza. Njihova osobina je da su hemijski neaktivni, ne razgrađuju se, ne ispuštaju štetne materije i ne menjaju se vremenom. Upravo zbog toga su i najzahvalniji, jer se pod odgovarajućim uslovima mogu drobiti i koristiti kao nasipni materijal, kao podloga i ispuna, umesto da se za tu namenu koristi nov materijal iz kamenoloma. Da bi to bilo moguće, mora biti ispunjen jedan uslov, a to je da je materijal čist, da u njemu nema gipsa, izolacije, stiropora, folije i drveta. Kada se sve to izmeša, ceo tok se menja. Zbog toga se u praksi najviše dobija time što se čist šut drži odvojeno od svega ostalog, i to od prvog dana.
Kod svake adaptacije se pojavi znatna količina metala, i to najčešće radijatori, cevi, ograde, delovi stolarije, armatura, kablovi i stari uređaji. Metal je jedan od retkih materijala koji se u praksi gotovo uvek izdvoji, jer ima svoju vrednost i zato mu se posveti pažnja. Ono što je važno je da se izdvaja dok nastaje, jer je vađenje metala iz gomile šuta posao koji niko ne želi. Nekoliko praktičnih napomena. Kablovi i električni delovi imaju svoj tok, kao i rashladni uređaji, koji se ne bacaju u običan otpad zbog materija koje sadrže. Radijatori i cevi se izdvajaju odmah pri demontaži. Stari uređaji, šporeti, mašine i bojleri, takođe imaju svoj sistem preuzimanja. Kada se metal izdvoji na početku, kontejner ostaje slobodan za ono za šta je namenjen, za materijal koji stvarno nema drugu namenu.
Ova tri materijala se često bacaju zajedno, iako se ponašaju potpuno različito. Drvo je najzahvalnije kada je neobrađeno, greda, daska i palete, jer se može ponovo koristiti ili preraditi. Problem nastaje kod drveta koje je lakirano, lepljeno ili impregnirano, jer se ono tretira drugačije i ne spada u istu kategoriju. Gips je poseban slučaj, jer je materijal koji u dodiru sa vlagom otpušta materije koje ne prijaju zajedno sa inertnim otpadom, pa se u ozbiljnom razdvajanju drži odvojeno od čistog šuta. Izolacija, stiropor i mineralna vuna, ima zanemarljivu težinu ali ogromnu zapreminu, pa u kontejneru zauzima nesrazmerno mnogo mesta i time diže trošak. Kod nje najviše pomaže sabijanje i posebno pakovanje. Kada se ova tri materijala razdvoje, i sam kontejner sa šutom postaje znatno korisniji.
Postoji grupa materijala koja se ne meša sa građevinskim otpadom ni u kom slučaju, i to nije formalnost nego pitanje bezbednosti. Prvi su ostaci boja, lakova, lepkova i rastvarača, jer sadrže materije koje se ne smeju odlagati sa inertnim otpadom. Drugi su ulja i maziva. Treći su akumulatori i baterije. Četvrti su rashladni uređaji zbog materija u sistemu. Peti, i najosetljiviji, su azbestne ploče, koje se javljaju kod starijih objekata i koje traže poseban postupak, jer se pri lomljenju oslobađaju vlakna koja se udišu. Kod njih se ne improvizuje i ne radi na svoju ruku. Šesti su gume i elektronski otpad. Praktično pravilo je jednostavno, sve što nije kamen, beton, cigla, malter, keramika, zemlja ili neobrađeno drvo, proverava se pre nego što uđe u kontejner, a kod sumnje se odloži sa strane i pita.
Pri pražnjenju stanova se najviše baca ono što uopšte nije neupotrebljivo. Nameštaj koji je star ali čitav, bela tehnika koja radi, sanitarija koja se menja zbog izgleda a ne zbog kvara, vrata i prozori koji su ispravni, pločice koje su ostale neotvorene, viškovi materijala. Sve to zauzima ogroman prostor u kontejneru, a najčešće postoji neko kome je potrebno. Nekoliko praktičnih puteva. Prvo, ponuditi unutar zgrade ili komšiluku, jer se stvari najbrže nađu tu. Drugo, oglasiti besplatno, jer se upotrebljive stvari razgrabe za nekoliko sati. Treće, ponuditi humanitarnim i lokalnim organizacijama koje preuzimaju nameštaj. Četvrto, kod građevinskog materijala, ponuditi majstorima koji rade u blizini, jer se viškovi pločica, lepka i profila uvek nekome uklope. Time se kontejner oslobodi za ono što stvarno ide na odvoz.
Otpor prema razdvajanju uglavnom dolazi od uverenja da je to dodatni posao, i to je tačno samo ako se radi naknadno. Kada se materijal razdvaja dok nastaje, praktično nema dodatnog vremena. Postupak je jednostavan. Prvo, odrediti dva ili tri mesta u prostoru, jedno za čist šut, jedno za metal i jedno za sve što ide odvojeno. Drugo, koristiti vreće za sitan i prašnjav materijal, jer se time smanjuje prašina i olakšava nošenje. Treće, izdvajati metal u trenutku demontaže, a ne kasnije. Četvrto, sabijati ono što je kabasto a lako, karton, foliju i izolaciju. Peto, razbijati krupne komade odmah, jer se time dobija znatno bolja iskorišćenost prostora. Šesto, dogovoriti sa majstorima da to bude deo rutine, jer je najlakše kada svi rade isto od prvog dana.
Efekat razdvajanja se vidi na nekoliko mesta. Prvo, smanjuje se ukupna zapremina koja se odvozi, jer sve ono što je otišlo drugim putem više ne zauzima prostor. Drugo, bolje se koristi prostor unutar kontejnera, jer se razbijeni i uredno složeni materijal pakuje znatno gušće od nasumično nabacanog. Treće, izbegava se situacija u kojoj se traži dodatni kontejner samo zato što je prvi popunjen kabastim stvarima. Četvrto, kod materijala koji imaju vrednost se deo troška vraća. Peto, radovi teku brže, jer se ne gubi vreme na prekopavanje gomile i traženje. Šesto, izbegavaju se problemi pri preuzimanju, jer se mešani i sumnjivi sadržaj ne prihvata isto kao uredan. Kada se sve to sabere, razdvajanje se isplati čak i onome koga ekološka strana priče uopšte ne zanima.
Kod velikog broja ljudi cela priča se završava u trenutku kada vozilo ode sa lokacije, i tu nastaje pogrešna predstava da otpad jednostavno nestaje. On ne nestaje nego ide na propisano mesto, i to je razlog zbog kog postoje dozvole za sakupljanje i transport, evidencija i pravila o tome šta se sme mešati. Građevinski otpad koji je čist i razdvojen ima znatno bolju sudbinu od mešanog, jer se može preraditi i vratiti u upotrebu, dok se mešani u najvećem broju slučajeva samo odlaže. Iz toga sledi i praktičan zaključak za investitora. Ono što se uradi na licu mesta, na samom gradilištu, odlučuje o svemu što sledi. Zbog toga se pri dogovoru vredi raspitati kako se materijal zbrinjava i šta se traži od naručioca, a odgovori na takva pitanja se najlakše nađu kroz česta pitanja o odvozu i zbrinjavanju otpada.
Kada se otpad ne zbrinjava kako treba, on ne ostaje bez posledica. Gomile uz puteve, u jarugama i pored reka nastaju upravo tako, jednim odbačenim tovarom koji zatim privuče sve ostale, jer se ljudi vode onim što zateknu. Posledice su konkretne. Zatrpavaju se kanali i propusti, pa pri kiši voda ide tamo gde ne bi trebalo. U gomilama koje sadrže boje i ulja te materije ulaze u zemlju. Oštri komadi i gvožđe predstavljaju opasnost, naročito tamo gde se deca igraju. Uklanjanje takvih gomila kasnije košta znatno više nego što bi koštalo uredno odvoženje. Zbog toga se legalan tok otpada ne posmatra kao formalnost nego kao najjeftinije rešenje na duže staze, a razlika u ceni između urednog i neurednog odvoza je znatno manja nego što ljudi pretpostavljaju.
Sve se svodi na nekoliko odluka donetih pre nego što padne prvi zid. Prvo, proći kroz prostor i popisati šta se sve iznosi, i to po grupama, šut, metal, drvo, kabaste stvari, ambalaža i ono što traži poseban postupak. Drugo, izdvojiti ono što je upotrebljivo i naći mu put pre nego što se sve izmeša. Treće, odrediti mesta za razdvajanje u samom prostoru. Četvrto, proceniti količinu čistog šuta, jer je to ono što stvarno ide na odvoz. Peto, uskladiti dinamiku sa fazama radova. Šesto, proveriti ima li nečega što traži posebno zbrinjavanje. Sedmo, dogovoriti sve unapred, sa opisom materijala i lokacije. Kada se tako postavi, ceo posao je jeftiniji, brži i uredniji, a šta ulazi u koju uslugu i kako se planira vidi se kroz pregled usluga i načina rada.
