Kada se planira adaptacija, pažnja ide na majstore, materijal i rokove, a odvoz otpada se ostavi za kasnije, po logici da će se to nekako rešiti kada dođe vreme. U praksi se pokaže suprotno, jer upravo tu nastaje najveći broj zastoja. Šut se stvara od prvog dana, i to u količinama koje iznenade svakoga ko to nije radio ranije, a kada nema gde da se odloži, on završi u hodniku, u sobi pored, na terasi i na trotoaru. Time se blokira rad, jer majstori više nemaju gde da se kreću, a prašina i nered se šire po celom objektu. Zbog toga se odvoz ne planira kada nastane gomila nego zajedno sa početkom radova. Dobra vest je što se to rešava jednim razgovorom, ali taj razgovor mora obuhvatiti nekoliko stvari koje ljudi obično ne pomenu, gde vozilo može da priđe, gde se kontejner sme spustiti i koliko dugo sme da stoji.
Situacija koja se ponavlja izgleda ovako. Domaćin dogovori postavljanje kontejnera ispred zgrade, sve je usmeno ugovoreno i termin je zakazan. Vozilo stigne ujutru i tada se otkrije da je ulica uska, da sa obe strane stoje parkirani automobili i da nema mesta da se kontejner spusti, jer je za tu radnju potrebna slobodna dužina znatno veća od samog kontejnera. Vozilo mora da ode, dan je izgubljen, a majstori u stanu i dalje nemaju gde da odlažu materijal. Isti scenario se javlja i kod niskih prolaza, kapija, garažnih ulaza i dvorišta u koja vozilo ne može da uđe zbog nagiba. Sve to se rešava unapred, i to opisom lokacije i jednom fotografijom prilaza. Kada se to uradi, dolazi odgovarajuće rešenje iz prve, pa iznajmljivanje kontejnera za šut teče bez izgubljenog dana i bez improvizacije na licu mesta.
Postoji kratka lista koju vredi proći pre nego što se dogovori termin. Prva je širina i dužina slobodnog prostora, jer se kontejner ne spušta pravo nadole nego se skida i postavlja pod uglom, pa je potrebno više mesta nego što sam kontejner zauzima. Druga je visina, da li ima žica, grana, nadstrešnica ili niskih prolaza iznad mesta postavljanja. Treća je podloga, jer kontejner mora stajati na ravnoj i stabilnoj površini, a ne na kosini, na mekoj zemlji ili na mestu gde se skuplja voda. Četvrta je nosivost podloge, jer pun kontejner ima ozbiljnu težinu i može oštetiti popločanu površinu, travnjak ili tanku betonsku ploču iznad podruma. Peta je prilaz, da li vozilo može da priđe i da se okrene. Šesta su instalacije ispod, šahtovi i poklopci koje ne treba zatrpavati.
Kada se kontejner postavlja na sopstveno dvorište ili plac, stvar je jednostavna i svodi se na dogovor sa vlasnikom prostora. Kada se postavlja na javnu površinu, na trotoar, na parking mesto ili uz ulicu, situacija je drugačija i tada je potrebna dozvola za zauzeće te površine. Pravila se razlikuju po opštinama, a postupak i rok za izdavanje se takođe razlikuju, pa se to ne rešava dan pre nego što radovi počnu. Uz dozvolu obično idu i praktični uslovi, da se ne blokira prolaz za pešake, da se ne zaklanja saobraćajna signalizacija, da se obezbedi vidljivost i da se mesto po završetku ostavi u urednom stanju. Deo tog posla može preuzeti izvođač usluge, ali samo ako se o tome razgovara na vreme. Kada se dozvola preskoči, posledica nije samo kazna nego i mogućnost da se kontejner mora ukloniti usred radova.
Kod stanova u zgradama postoji sloj koji nema veze sa propisima ali odlučuje o tome kako će sve proteći. Prvo, najava radova stanarima i upravniku, jer se time izbegava najveći deo trvenja. Drugo, zajednički prostori, hodnici, stepenište i lift, koji se pri iznošenju materijala prljaju i oštećuju, pa se unapred dogovara zaštita i čišćenje. Treće, radno vreme, jer bučni radovi imaju svoja ograničenja i vikendom i u popodnevnim satima. Četvrto, parking mesta, jer se postavljanjem kontejnera nekome oduzima mesto, a to je najčešći povod za sukob u zgradi. Peto, put kojim se šut iznosi, jer se time određuje koliko će prašine završiti u zajedničkom prostoru. Kod viših spratova se najveći deo tih problema rešava spuštanjem otpada spolja, pa se za to koristi cev za spuštanje šuta umesto nošenja kroz zgradu.
Ovo je detalj koji vlasnici najčešće ne znaju, a on ima posledice. U kontejner za građevinski otpad idu šut, malter, beton, cigla, pločice, keramika, zemlja i slični neopasni materijali, kao i kabasti otpad kada je tako dogovoreno. Ono što ne ide je opasan otpad, boje, lakovi, rastvarači, ulja, akumulatori, azbestne ploče i slično, jer ti materijali imaju poseban tok zbrinjavanja. Ne idu ni gume, elektronski uređaji i rashladni uređaji, koji se predaju odvojeno. Razlog nije formalnost nego činjenica da se ceo sadržaj odvozi na propisano mesto, a mešanje opasnog otpada sa građevinskim menja ceo postupak i može izazvati odbijanje preuzimanja. Zbog toga se pre punjenja pita šta tačno ide unutra, a ako se u toku radova pojavi nešto sumnjivo, jednostavno se odvoji sa strane i o njemu razgovara posebno.
Način punjenja utiče na to koliko će vam kontejnera biti potrebno, a time i na ukupan trošak. Prvo pravilo je da se materijal razbija na manje komade, jer velike ploče i celi elementi ostavljaju ogromne šupljine. Drugo, teži i sitniji materijal ide na dno, a lakši i kabasti odozgo. Treće, materijal se ravnomerno raspoređuje umesto da se sve baca na jedno mesto, jer se time gubi zapremina i pravi neravnoteža. Četvrto, dugački komadi se skraćuju, jer inače štrče i onemogućavaju prevoz. Peto, kontejner se ne puni iznad ivica, jer se materijal pri transportu ne sme rasipati, a prepunjen kontejner se jednostavno ne može odvesti. Šesto, kod prašnjavog materijala pomaže pokrivanje, jer se time smanjuje prašina i sprečava da kiša napuni kontejner vodom i time mu poveća težinu.
Ovo je stvar koja se često potceni. Materijali se ne razlikuju samo po zapremini nego i po težini po kubiku, a to menja sve. Vlažna zemlja, beton i kamen su znatno teži od malterisanog otpada, gipsa, drveta i kabastih stvari. Iz toga sledi važna posledica. Kod teških materijala se granica dostiže po težini, a ne po zapremini, kontejner može izgledati poluprazan a već je pun u smislu onoga što se sme prevoziti. Zbog toga se za zemljane radove i za rušenje betonskih elemenata biraju drugačija rešenja nego za pražnjenje stana pred renoviranje. Kod velikih količina se koriste veća vozila umesto više malih tura, jer se time smanjuje broj dolazaka i ukupno vreme. Praktično pravilo je jednostavno, pri traženju rešenja se uvek kaže šta se odvozi, a ne samo koliko toga ima.
Vreme zadržavanja se dogovara prema dinamici radova i tu se prave dve suprotne greške. Prva je da se kontejner naruči prerano, pa stoji prazan nekoliko dana dok se rušenje ne organizuje, a za to vreme zauzima prostor i izaziva nezadovoljstvo okoline. Druga je da se naruči prekasno, kada je šut već rasut po objektu, pa se gubi vreme na ponovno prenošenje. Ono što najbolje funkcioniše je usklađivanje sa fazama, kontejner dolazi na dan kada počinje rušenje i odnosi se čim se napuni. Kod većih adaptacija se šut ne stvara ravnomerno nego u talasima, prvo pri rušenju, zatim pri skidanju obloga i podova, pa na kraju pri čišćenju, pa se i odvoz planira u više navrata. Kod hitnih situacija se rešava brzim dolaskom, ali je i tada korisno unapred reći šta se očekuje.
Postoji navika da se manje količine šuta ostave pored kontejnera za komunalni otpad, u uverenju da je to praktično rešenje. Tu postoji nekoliko problema. Prvi je što komunalne službe ne preuzimaju građevinski otpad na taj način, pa gomila ostaje danima i raste, jer se ljudi povode jedni za drugima. Drugi je bezbednosni, jer se radi o teškom materijalu sa oštrim ivicama i ekserima, na mestu gde prolaze deca. Treći je što se time zauzima prostor namenjen kućnom otpadu, pa i on počne da se gomila oko kontejnera. Četvrti je što je takvo odlaganje protivno propisima i nosi posledice za onoga ko ga ostavi, a u zgradama se najčešće brzo utvrdi ko je renovirao. Uređen tok otpada rešava sve to odjednom, jer se materijal sa lokacije prevozi direktno na propisano mesto, bez međustanice na trotoaru.
Deo koji se uvek potceni je ono što ostane posle. Građevinska prašina je izuzetno sitna, prodire svuda i taloži se danima nakon što se radovi završe, pa se čišćenje ne završava jednim brisanjem. Nekoliko stvari pomaže. Prvo, zaptivanje prostorija u kojima se ne radi, folijom preko vrata. Drugo, zaštita puta kojim se iznosi materijal, hodnika i stepeništa. Treće, redovno odnošenje umesto gomilanja, jer svaka gomila koja stoji stvara prašinu pri svakom prolasku. Četvrto, vlaženje materijala pri razbijanju, čime se količina prašine osetno smanjuje. Peto, na kraju radova temeljno čišćenje prostora, uključujući i mesto na kome je stajao kontejner, jer se tu uvek nešto rasipa. Kada se sve to isplanira, objekat posle radova izgleda gotovo umesto da traži još nedelju dana raščišćavanja.
Pošto najveći deo nesporazuma dolazi od nepotpune informacije, korisno je znati šta se pita i šta se javlja. Prvo, vrsta materijala, da li je šut, zemlja, beton, mešoviti otpad ili kabaste stvari. Drugo, procena količine, i to bolje grubo nego nikako. Treće, adresa i opis prilaza, širina ulice, mogućnost parkiranja, nagib, kapija i visinska ograničenja. Četvrto, sprat sa kog se materijal iznosi i da li postoji lift. Peto, termin i dinamika, kada počinje i koliko traje. Šesto, da li je potrebna dozvola za javnu površinu. Sedmo, ima li nečega što ne spada u uobičajen otpad. Kada se sve to kaže odjednom, dobija se tačan predlog i tačna cena bez naknadnih iznenađenja, a najlakše se rešava kroz zahtev za ponudu sa podacima o lokaciji.
Na kraju, vredi izneti ono što iskusni izvođači znaju a investitori otkriju tek kasnije. Uredan prostor ubrzava radove, jer majstori ne gube vreme na zaobilaženje gomila i traženje alata u neredu. Smanjuje broj povreda, jer je najveći broj sitnih nezgoda na adaptacijama vezan za saplitanje i za oštre komade. Čuva ono što je već urađeno, jer se novougrađeni elementi lako oštete materijalom koji stoji naslonjen na njih. Smanjuje trvenja sa komšijama i sa upravom zgrade. I na kraju, skraćuje završno čišćenje, koje ume da potraje duže nego što je iko planirao. Zbog svega toga se odvoz otpada ne posmatra kao trošak na kraju nego kao deo organizacije od prvog dana, a šta sve ulazi u taj deo posla vidi se kroz pregled usluga odvoza i čišćenja.
